Pozitivan odnos sa učenicima
Setite se svog omiljenog nastavnika iz škole. Kakav je bio? Mnogi od nas, kada se prisete kako su kao deca obrazlagali odraslima zašto im je baš taj nastavnik omiljen, rekli bi da je to slučaj zato što je taj nastavnik bio „dobar” ili zato što nas „je voleo”. Danas, iz pozicije odraslih, razumemo da to sigurno nije bio jedini dobronameran i brižan nastavnik u toj školi, ali je očigledno postojalo nešto po čemu nam se izdvajao.
Takvo iskustvo nije netipično. Kada se prisećamo svojih omiljenih nastavnika, često navodimo da su to bili oni nastavnici koji su na časovima razgovarali sa nama – kako bismo to tada rekli – „o životu“, da su se šalili i da su bili pravedni u ocenjivanju ili odnosu prema nama. To nisu nužno bili ni strogi ni blagi nastavnici, niti isključivo oni koji su nam davali petice ili jedinice. Ovakvi nastavnici mogli su se međusobno veoma razlikovati, ali je jedna od njihovih važnih zajedničkih odlika bila njihova spremnost da grade pozitivan odnos sa učenicima.
Ovaj primer ukazuje da deca doživljavaju nastavnika, učitelja i vaspitača prvenstveno, ili makar u značajnoj meri, kroz odnos. Pozitivan odnos u ovom kontekstu podrazumeva nastavnikov kapacitet da se postavlja sa toplinom, da saoseća i prihvata učenika, razume njegovo ponašanje, uz izvesnu srdačnost i otvorenost u komunikaciji.
Takvim pristupom nastavnik zapravo odgovara na naše relacione potrebe, odnosno one osnovne i prirodno uređene potrebe koje su svojstvene svim ljudima a koje ostvarujemo u odnosu sa drugima. Neke od tih potreba koje su prisutne i u školskoj učionici su: potreba za sigurnošću u odnosu sa drugom osobom, potreba za potvrdom i važnošću unutar odnosa, potreba za prihvatanjem od strane stabilne, pouzdane i zaštitnički nastrojene druge osobe, potreba za potvrdom ličnog iskustva. Odrastajući uz odnose koje odgovaraju na ove potrebe, dete se osposobljava da gradi pozitivnu sliku o sebi, razvija poverenje u druge ljude i da gradi dobre odnose sa drugima. U školskom okruženju takav odnos sa nastavnikom može pomoći detetu u razvijanju kapaciteta da se primerenije ponaša i neguje dobre odnose prema nastavniku i drugoj deci u odeljenju.
Spremnost da vaspitava
Prihvatanje i toplina su, dakle, visoko na listi poželjnih osobina nastavnika. Međutim, prihvatanje učenika ne podrazumeva dopuštanje svakog ponašanja, stalno popuštanje ili izbegavanje postavljanja granica kada se pojavi neprimereno ponašanje.
Nastavnici, kao i vaspitači i učitelji, predstavljaju značajne odrasle osobe u životu deteta. Oni sa roditeljima dele deo odgovornosti za učenikovo vaspitanje, razvoj i dobrobit. Zbog toga učenicima nije potrebno da im nastavnik popušta, već im je potrebna odrasla osoba koja će umeti da prepozna trenutak u kojem treba da postavi jasnu i pravednu granicu.
Iako učenici, a naročito adolescenti, na takvu granicu mogu reagovati vidljivim, čak i vrlo ekspresivnim otporom, smireno i dosledno postavljanje date granice može doprineti osećaju sigurnosti. Ono učeniku poručuje da odrasla osoba vidi šta se događa, preuzima odgovornost, i ne dozvoljava ponašanje kojim bi učenik mogao da ugrozi sebe ili druge.
Nasuprot tome, stalno popuštanje i nedosledno reagovanje mogu stvoriti osećaj nesigurnosti i nepredvidljivosti. Učenik tada ne zna koja pravila važe ili kada će odrasla osoba reagovati na problem a kada neće. Ovakav nastavnički stav može poslati poruku učeniku „ja ne mogu da se oslonim na ovu odraslu osobu”.
Odlika dobrog nastavnika zato je i spremnost da vaspitava – ne samo radi održavanja discipline u učionici ili svoje potrebe za kontrolom i poštovanjem, već radi dobrobiti učenika. Deci je za zdrav razvoj potrebna kombinacija saosećanja, razumevanja i postavljanja granica kada je njihovo ponašanje neprimereno ili neprihvatljivo.
Stručnost u svojoj oblasti
Graditi dobar odnos sa učenicima i umeti postaviti granice ipak nije dovoljno da bi nastavnik bio dobar u svom poslu. Da bi učenike uspešno podsticao i podržavao u učenju, nastavnik treba da dobro poznaje oblast koju predaje, kao i da poseduje druge didaktičke i metodičke veštine. Važno je i da bude otvoren za učenička pitanja i radoznalost, da jasno objašnjava i da gradivo povezuje sa primerima iz života koji su učenicima bliski. Takođe, nije zgoreg ni da prema svom predmetu oseća ponešto ljubavi.
Nastavnici u Gimnaziji Tvrđava
U našoj školi verujemo da dobar nastavnik objedinjuje stručnost, kvalitetan odnos sa učenicima i spremnost da preuzme vaspitnu odgovornost. Pored neospornog poznavanja predmeta koji predaju, naše nastavnike odlikuje sposobnost da učenike razumeju, podstaknu i usmere, uz jasne i dosledne granice. Njihov zadatak nije samo da prenesu znanje, već da učenike vode kroz proces učenja i odrastanja, gradeći odnos zasnovan na poverenju, poštovanju i sigurnosti.
A autoritet?
A gde je taj takozvani autoritet? Istina je da ga imamo onda kada nas karakterišu navedene tri odlike. Iako se autoritet, pogrešno, često dovodi u vezu sa strogom disciplinom, demokratski stil rada nastavnika se pokazuje kao stil kojim se zapravo gradi odnos poštovanja autoriteta nastavnika.
Dobar nastavnik, stoga, nije samo onaj od koga učenici mogu mnogo da nauče, već i odrasla osoba uz koju se deca osećaju viđeno i sigurno. Sve ovo nastavnički posao čini zaista veoma zahtevnim, ali, verujemo, i nagrađujućim.
