Dve dimenzije vaspitanja: afektivna i kontrolišuća
Vaspitni postupci roditelja nastaju kao rezultat delovanja dve dimenzije: afektivne i kontrolišuće. U zavisnosti od toga koja od njih je dominantna, menjaju se određena vaspitna delovanja i interakcija između roditelja i dece. Na taj način, tinejdžeri svoje roditelje posmatraju na kontinumu topao-hladan ili permisivan-kontrolišuć. Svakako najbolje je vaspitne postupke zasnivati na balansu između ovih dimenzija, kako biste detetu obezbedili dovoljno ljubavi, pažnje i nežnosti, ali ne po cenu njegovog razvoja u zdravu i odgovornu ličnost.
Vaspitni postupci roditelja se formiraju još od prvog susreta sa svojim detetom, međutim, u periodu adolescencije deca se drastično menjaju, reakcije su im burnije pa roditelji često nisu sigurni kako da se postave. Tada se dešava da preispituju svoje vaspitne stilove, kako bi ih prilagodili novonastalim okolnostima. Često se roditelji osećaju zbunjeno i uplašeno pa se zapitaju „Gde sam to pogrešio/la“ili „Šta će od njega postati, kako se tako promenio“, a istina je da je ova promena potpuno prirodna i normalna. Roditelji tinejdžera zato izbegavaju da naljute decu, kako bi izbegli neprijatne situacije, ili pak teže da im pokažu ko je autoritet, preteranim nadzorom i kontrolom.
Recept da roditeljstvo ne postoji, te svoje vaspitne postupke roditelji moraju prilagođavati svom detetu, sebi i celokupnoj porodičnoj klimi. Ono što je uvek preporučljivo je da primenjuju relativno dosledan način ponašanja, tako da deca uvek budu svesna šta da očekuju od svojih roditelja.
Zahtevni i restriktivni vaspitni postupci
Tinejdžeri često vaspitne postupke roditelja opažaju kao previše zahtevne i restirktivne. Previše autoritarni roditelji, koji teže da imaju potpunu kontrolu uglavnom neće imati dobar odnos sa tinejdžerom. Ovakvog roditelja deca doživljavaju kao „neprijatelja“, te umesto poverenja i sigurnosti, osećaju strah. Restriktivni roditeljski zahtevi ne ostavljaju detetu mogućnost izbora, već su jasni i izričiti.
Nefleksibilnost roditelja, tinejdžeri će doživljavati kao ugrožavanje vlastite slobode što će izazivati bunt. Isključivi zahtevi bez argumenata neće pomoći detetu da shvati zašto je nešto dobro, pa će ponašanje roditelja doživljavati kao „pokazivanje moći“. Čak i kada su zahtevi roditelja opravdani, neophodno je da se približe tinejdžeru. Po svaku cenu treba pokazati fleksibilnost, dati jasne argumente i izbeći utisak „To je ispravno jer ja tako kažem“.
Permisivni roditelji koji sve dopuštaju
Permisivne ili previše popustljive roditelje tinejdžeri zapravo i ne doživljavaju kao roditelje. Oni su njihovi prijatelji, te nema razloga da im nešto ne dozvole. Međutim, koliko god ovo zvučalo dobro, ovakav odnos sa detetom često ima negativne posledice.
Permisivni roditelji su previše topli i brižni, ne znaju da kažu „ne“ i deca će to iskoristiti. Ako deci dozvolite sve, nikada ih više ne možete kontrolisati, a deci je potrebna određena kontrola. Zamislite tinejdžera koji nema ograničenje, može da proba sve, da radi šta mu se sviđa, da ide gde hoće i sa kime hoće.
Da li ste zaista prijatelj svom detetu ako ga pustite da radi nešto što smatrate opasnim i neprikladnim samo iz straha da ga odbijete?
Niste. Permisivni roditelji, iz najbolje namere mogu naneti veliku štetu vlastitom detetu.
Još jedan problem sa preteranom popustljivošću je što kada shvatite grešku može biti kasno da postavite ograničenja. Nedoslednost bi stvorila dodatne probleme. Ako permisivni roditelj odjednom počne da zabranjuje, deca će biti zbunjena. Iz roditelja prijatelja postaćete roditelj neprijatelj, jer nećete imati neophodne argumente. „Ako je do sada moglo zašto sada ne može“, pobiće svaki vaš pokušaj da detetu objasnite da nešto nije dobro za njega.
Nezainteresovani roditelji
Roditelji koji ne pokazuju posebno interesovanje za aktivnosti svog deteta mogu imati brojne probleme sa tinejdžerima. Koliko god se deca hvalila drugarima kako „oni mogu sve, jer im roditelji veruju i ne mešaju se u njihove stvari“, to je samo odbrambeni mehanizam. Ova deca pate za kontrolom, jer neuključivanje roditelja doživljavaju kao nedostatak ljubavi.
Ovakvi vaspitni postupci roditelja izazvaju burne reakcije tinejdžera. Oni se na sve načine trude da privuku roditeljsku pažnju. Naravno, kako je primereno ponašanje neprimetno, jer je podrazumevano, deca ga izbegavaju. U želji da izazovu reakciju svojih roditelja, adolescenti se ponašaju delinkventno, izazivaju konflikte, prave prestupe i neretko počinju da konzumiraju psihoaktivne supstance. Deca nezainteresovanih roditelja imaju brojne emocionalne probleme, jer se osećaju nevoljeno i odbačeno. Nisko samopouzdanje i samokontrola ovih tinejdžera su uzrokovani uverenjem da ih čak ni roditelji ne vole jer nisu dovoljno dobri.
Vaspitni postupci roditelja iz ugla tinejdžera: Pozitivni roditeljski stilovi
Vaspitni postupci roditelja koji su dosledni, argumentovani i jasni, poželjni su u vaspitanju tinejdžera. Sa decom u ovom periodu treba da budete otvoreni, odnosno da im uvek stavite do znanja zašto nešto ne mogu. Na ovaj način, deca će shvatiti da čak i kada im nešto zabranjujete, ne radite to da biste demonstrirali svoju moć, već je to iz opravdanih razloga dobro za njih.
U razgovoru sa tinejdžerima potrebno je da dajete što više uputstava i sugestija, da racionalno objašnjavate i navodite primere. Ovakvi vaspitni stilovi pokazuju ljubav i brigu, ali istovremeno pružaju dovoljno slobode, uvažavanja i fleksibilnosti. Izgradnjom ovakvog odnosa sa decom, vi postajete njihovi prijatelji, ali ne oni koji im sve dopuštaju, već oni koje pitaju za savet, kojima veruju i od kojih traže podršku.
Veoma je važno i da škola podrži adekvatne vaspitne postupke roditelja. Saradnja između porodice i vaspitno-obrazovne ustanove je presudna za zdrav razvoj deteta. Gimnazija Tvrđava pored pružanja kvalitetnog obrazovanja, teži da pomogne roditeljima u pravilnom vaspitanju dece.
