Uobičajeni znaci sazrevanja tinejdžera
Mnogima je poznata slika tinejdžera koji slobodno vreme kod kuće provodi sam u svojoj sobi, uz obavezno zatvorena vrata, ne voli da razgovara o svojim problemima sa roditeljima jer smatra da ga ne razumeju, najradije komunicirajući sa vršnjacima. Pročitavši ovo, mnogi će pomisliti (a posebno tinejdžeri) kakav kliše! Kakav arogantan i pojednostavljen prikaz tinejdžera. I biće u pravu: jeste kliše, jeste pojednostavljen i pomalo arogantno sročen. Ali neki njegovi elementi zaista mogu biti uobičajen deo odrastanja.
Zato je važno da ovu sliku ne pretvorimo samo u kliše, već da pokušamo da vidimo tog tinejdžera koji se u njoj nalazi. Njegovo povlačenje, ukoliko nije prekomerno, može biti izraz potrebe za većom slobodom i privatnošću. Možda ne želi da razgovara sa odraslima zato što se stvarno ne oseća shvaćeno, odnosno, češće, zato što mu način na koji mi komuniciramo zaista šalje takvu poruku. Istovremeno, razgovori i odnosi sa vršnjacima postaju mu izuzetno važni jer na neki način osećaju da zajedno „dele istu muku”.
Mnogi elementi ove slike mogu se razumeti u kontekstu individuacije. Individuacija je razvojni proces, često bolan za roditelje, tokom kojeg adolescent gradeći svoj identitet menja odnos sa roditeljima i razvija veću samostalnost. Izgrađujući sopstvenu ličnost, tinejdžer postaje kritičan prema roditeljima, odaljava se od njihovih stavova, „isprobava” svoje odluke, stavove i poglede na svet, ponekad donosi nerazborite odluke, greši, ponekad i bolno, pati, strahuje, i na sve to doživljava intenzivne biološke i psihološke razvojne promene koje sve to dodatno komplikuju.
Stoga, kada sa nežnošću uzmemo navedeno u obzir, onda možemo iskreno i da se zapitamo – pa ko se ne bi ponekad zatvorio u svoju sobu?
Upozoravajući znaci psihičkih problema tinejdžera
U tom svetlu, ovakva slika je razvojno uobičajena za adolescenciju. Međutim, upravo navedeno zatvaranje u sobu može da bude u jednoj situaciji razvojno uobičajeno a u drugoj situaciji upozoravajući znak da tinejdžer prolazi kroz neke probleme. Isto tako, adolescent koji je nervozan, često ljut ili stupa u konflikte sa drugim osobama može da se zapravo bori sa teškim mislima ili osećanjima duboke tuge. Ponašanje koje bi odrasli laici dovodili u vezu sa problemom ponašanja ili agresivnošću, stručnjaku za mentalno zdravlje može biti signal nekog drugog psihičkog problema.
Iako može biti zbunjujuće, potrebno je osluškivati znake kojima nam adolescenti signaliziraju problem imajući u vidu da se u adolescentnom periodu pojavljuju prvi simptomi mnogih psihičkih poteškoća koje mogu da budu osnova za postavljanje dijagnoze u tom periodu ili kasnije tokom života. Stručnjaci iz beogradskog Instituta za mentalno zdravlje upozoravali su da je istraživanje ove institucije pokazalo da svaka peta mlada osoba u Srbiji ispunjava kriterijume za najmanje jedan psihički poremećaj. Psihički problemi koji se najčešće pojavljuju u adolescentnom periodu su: anksiozne i depresivne smetnje, napadi panike, poremećaji ishrane, problemi u ponašanju i različiti oblici zavisnosti. Ova činjenica, uz opisanu neobičnu, a razvojno uobičajenu sliku tinejdžera, zaista često odraslima usložnjava primećivanje detetovog problema.
Ipak, u situacijama kada tinejdžer provodi većinu vremena tužan ili veoma ljutit, često plače ili stupa u konflikte sa drugima, suviše ćuti i izbegava komunikaciju sa drugima, ne može da zaspi i održi san, koristi društvene mreže ili igra igrice toliko dugo da zanemaruje školske obaveze, druženje ili higijenu, ne uživa više u hobijima koje je donedavno voleo, beži iz škole, izlazi sa časova zbog bolova kojih se pojavljuju kada dođe u školu ili pre nekih drugih stresnih situacija, dobija loše ocene ili je naglo pokvario svoj uspeh, veoma se brine zbog školskog uspeha, strahuje da će se nešto loše dogoditi, itd. – tada takvo ponašanje može biti znak psihičkih poteškoća.
Prema priručniku Instituta za mentalno zdravlje („Budi tu za mlade”, 2025), neki rani znaci upozorenja na potencijalno urušavanje mentalnog zdravlja adolescenata su:
- Doživljaji zabrinutosti ili iznenadne panike: mladi koji stalno brinu ili su često nervozni mogu pokazivati prve znake mentalnih problema;
- Osećanje neraspoloženja/nezadovoljstva: produženi periodi tuge, bezvoljnosti ili gubitka interesovanja za aktivnosti koje su ranije bile prijatne – naročito kada njihov uzrok nije lako prepoznati;
- Doživljaj krivice ili bezvrednosti: konstantno osećanje krivice, doživljaja lične bezvrednosti i učestala samokritika;
- Česti neobjašnjivi bolovi poput glavobolja ili problema sa stomakom;
- Emocionalni ispadi: česti i intenzivni emocionalni ispadi, npr. bes, plač ili izuzetno jaka frustracija, mogu ukazivati na probleme u upravljanju emocijama;
- Problemi sa spavanjem: poteškoće u uspavljivanju, često buđenje tokom noći ili previše spavanja;
- Promene u težini ili promene apetita: naglo mršavljenje ili gojenje mogu ukazivati na poremećaje ishrane ili emocionalne probleme;
- Neuobičajena povučenost: ako mlada osoba iznenada postane povučena, izbegava društvo ili je neobično tiha, to može biti znak da nešto nije u redu;
- Ulaženje u sukobe: sukobi sa zajednicom, vršnjacima, druga agresivna ponašanja (ljutnja, bes);
- Zloupotreba supstanci: korišćenje alkohola, droga ili drugih supstanci često je način na koji tinejdžeri mogu pokušati da se nose sa emocionalnim bolom.
Ipak, nijedan od ovih znakova posmatran zasebno ne mora da znači da adolescent ima mentalni poremećaj. Razlog za dodatnu pažnju postoji kada promena traje, postaje intenzivnija, kada se više znakova javlja istovremeno ili kada otežava školovanje, odnose sa drugima i svakodnevno funkcionisanje.
Šta kada se znaci pojave
Kada primetimo promenu koja nas zabrinjava, prvi korak nije postavljanje dijagnoze, već miran razgovor sa detetom. Važno je opisati ono što smo primetili, saslušati ga bez osuđivanja i ponuditi podršku. Ako su simptomi snažni, promene traju, pojačavaju se ili značajno remete svakodnevno funkcionisanje, potrebno je uključiti stručnjaka za mentalno zdravlje.
Kako je rano uočavanje znakova psihičkih teškoća naročito važno, u Gimnaziji „Tvrđava“ kontinuirano pratimo potrebe učenika u oblastima učenja, socijalizacije i ličnog blagostanja. Kada naši nastavnici primete promene koje mogu ukazivati na teškoće, obraćaju se odeljenjskom starešini i školskom psihologu, te se po potrebi uključuju i roditelji. Kao deo prevencije i ranog prepoznavanja teškoća, većina učenika najmanje jednom tokom školske godine bude pozvana na razgovor sa školskim psihologom. Cilj ovih razgovora jeste upravo praćenje njihovog funkcionisanja, blagovremeno prepoznavanje problema i, kada je to potrebno, savetodavni rad sa psihologom koja poseduje dodatnu edukaciju iz oblasti savetovanja sa decom i adolescentima i iz oblasti psihoterapije. Na ovaj način u školi gradimo kulturu destigmatizacije razgovora o mentalnom zdravlju i odlaska kod psihologa – jer se u pedagoško-psihološku službu ne ide po kaznu, već po podršku.
Iz datog sledi i da, da bismo bili u mogućnosti da primetimo znak, ili da bi nam adolescent sam prišao i otvorio se, neophodno je da sa tinejdžerom gradimo topao odnos brige i uvažavanja – jer, iako adolescenti žele da se oslobode svoje zavisnosti roditelja i nastavnika, oni istovremeno žele da ostanu povezani sa nama. O tome kako graditi takav odnos sa tinejdžerom, pisaćemo u narednim tekstovima. Do tada, pročitajte u našem tekstu kako da kao roditelji prilagodimo svoje vaspitne postupke tako da obezbedimo tinejdžerima dovoljno slobode, ali da zadržimo potrebnu dozu kontrole.
