Tradicionalni VS savremeni obrazovni sistem - šta je zadatak škole?
Tradicionalni obrazovni sistem koji se bazira na prenošenju znanja sa nastavnika na decu, školskom zvonu i frontalnom obliku rada, ima za cilj da disciplinuje decu i da ih pripremi za život i rad u društvenoj zajednici. Ubrzan razvoj nauke i tehnologije, dovodi do zastarevanja znanja, te značajno menja zadatke formalnog obrazovanja – od prvobitnog prenošenja gotovih znanja do osposobljavanja pojedinca za kritičko promišljanje informacija i spremnosti za celoživotno učenje.
Tradicionalni obrazovni sistem odgovarao je potrebama društva koje se nije razvijalo i napredovalo brzo kao danas, te je bilo dovoljno da nastavnik kao stručnjak u nekoj oblasti prenese znanja i veštine učenicima koje je on stekao tokom svog obrazovanja. Zadatak tradicionalne škole je da učenik usvoji propisana znanja i veštine, te da dobije diplomu koja će mu obezbediti nastavak školovanja i posao. Na taj način, sticanje obrazovanja činilo je jedan deo života učenika.
Ukoliko uzmemo u obzir brzinu razvoja novih tehnologija, naučnih znanja i činjenica, jasno nam je da se uloga formalnog obrazovanja mora značajno izmeniti. Kako diploma ne dovodi nužno do posla, ona ne treba da bude cilj ni učenika, ni škole kao obrazovne ustanove. Diploma je zvaničan dokaz da je učenik završio jedan nivo obrazovanja, te mu pruža osnovu za kontinuirano nadograđivanje, usavršavanje i razvoj kompetencija u skladu sa njegovim potrebama i naučnim razvojem.
Prema tome, zadatak savremene škole treba da bude razvoj kompetencija učenika za celoživotno obrazovanje. Odnosno, podsticanje kritičkog mišljenja, samostalnog rešavanja problema, upoznavanja sa različitim fenomenima u prirodi i društvu, sa tehnologijom, te razvoj sposobnosti adaptacije, timskog i istraživačkog učenja, komunikacije i snalaženja u promenljivom okruženju.
Položaj učenika u nastavnom procesu – od kolektivnog ka individualnom
Društvene promene, naučno-tehnološki razvoj i izmenjena uloga škole, neosporno zahtevaju i izmenu u položaju učenika u nastavnom procesu. Naime, već smo pomenuli da je tradicionalni obrazovni sistem usmeren na disciplinovanje učenika, što nužno znači da dete sedi, sluša i pamti. Ovakav način rada zasigurno neće formirati pojedinca koji je spreman da razmišlja kritički, da iznosi i argumentuje svoje ideje i stavove, kao i da se prilagođava promenama, jer nije tako naučen.
Pored pasivnog položaja učenika u nastavnom procesu, tradicionalni obrazovni sistem zanemaruje individualne razlike između dece. Zbog velikog broja učenika u odeljenju, nastavnik nije u mogućnosti da nastavno gradivo prilagodi predznanjima, sposobnostima i interesovanjima dece, već se učenici prilagođavaju gradivu. Na taj način, tradicionalni obrazovni sistem prilagođava se prosečnom detetu, što negativno deluje na motivaciju i razvoj dece koja su ispod ili iznad proseka.
Obrazovni sistem koji teži da učenika pripremi za budućnost trebalo bi da podstiče i razvija njegovu individualnost, te da mu omogući da napreduje vlastitim tempom u skladu sa svojim mogućnostima. Odnosno, kolektivno obrazovanje mora se približiti pojedincu, kroz prilagođavanje njegovim individualnim potrebama i interesovanjima.
Zahvaljujući malom broju učenika u odeljenju, gimnazija Tvrđava veliku pažnju posvećuje adaptivnom učenju, odnosno ista nastavna jedinica se obrađuje različito prilagođavajući se predznanju pojedinačnog učenika, njegovoj ličnosti i stilu učenja.
Izmenjena uloga nastavnika – od „prenosioca“ znanja do partnera u procesu učenja
Tradicionalni obrazovni sistem polazi od aktivnosti nastavnika, kao autoriteta i eksperta koji frontalnim oblikom rada, učenicima prenosi određena znanja, te kasnije procenjuje stepen njihove usvojenosti. Nastavnik svoju ekspertizu stiče tokom studija, kroz praktičan rad i određene seminare stručnog usavršavanja koji se izražavaju u broju obaveznih sati koje nastavnik mora da ispuni tokom školske godine. Pritom, prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, plan stručnog usavršavanja koji će nastavnik pohađati određen je u skladu sa potrebama ustanove u kojoj radi, a ne prema njegovim vlastitim interesovanjima.
Stoga, važno je pitanje motivacije nastavnika da samostalno razvija svoje pedagoške i stručne kompetencije kako bi mogao da odgovori na zahteve obrazovanja budućnosti.
Pored toga, dostupnost informacija na internetu dovela je do preispitivanja tradicionale uloge nastavnika. Informacije su svuda oko nas, te se uloga nastavnika kao prenosioca znanja menja. Savremeno obrazovanje vidi nastavnika kao partnera, koji učenika vodi kroz materiju i pomaže mu u procesu izgradnje vlastitog znanja i sposobnosti. Nastavnik – partner pomaže učeniku tako što ga uči kako da uči, da prepozna značajne informacije, da vrši analizu i sintezu informacija, te da naučeno primeni u praksi. Ova uloga podrazumeva da je nastavnik pedagog i vrsni poznavalac svog predmeta, te da se kontinuirano razvija i prati savremena naučno-tehnološka dostignuća. Ovakav pristup nastavi doprinosi razvoju radoznalog i samopouzdanog deteta, koje se ne plaši da svoje ideje razvija, menja i deli sa drugima.
Motivacija, stimulisanje i obezbeđivanje mogućnosti nastavnicima za razvoj stručnih i pedagoških kompetencija jedan je od prioriteta kvalitetnog obrazovnog sistema koji decu priprema za život i rad u budućnosti.
Tradicionalni obrazovni sistem i savremene informaciono-komunikacione tehnologije
Razvoj savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija donosi brojne olakšice kada je u pitanju proces dolaženja do informacija, usvajanja znanja, ali i način poučavanja. Nasuprot tradicionalnoj nastavi u kojoj se deci oduzimaju telefoni, a računari se koriste samo na nastavi informatike, nastava budućnosti deci obezbeđuje tehnologiju, razvijajući kod njih informatičku pismenost.
Ukoliko uzmemo u obzir da deca u najranijem detinjstvu poznaju osnovne principe rada na računaru, jasno je da se program nastave informatike mora prilagoditi aktuelnim potrebama i predznanjima dece. Štaviše, savremena obrazovna tehnologija treba da bude osnovno sredstvo poučavanja svakog nastavnog predmeta.
Nadalje, cilj savremenog obrazovanja je da učenicima približi informacije, da ih zainteresuje da sami istražuju, razmišljaju, programiraju i razvijaju nova znanja. Učenici će biti motivisani za istraživačko učenje samo ukoliko vide korist od onoga što uče, odnosno ukoliko su sadržaji relevantni, primenljivi i povezani sa njihovim svakodnevnim životom.
Savremene informaciono-komunikacione tehnologije su sastavni deo svakog segmenta našeg života, te umesto uklanjanja tehnologije iz učionice, potrebno je da koristimo savremena dostignuća nauke i tehnike u obrazovne svrhe.
Obrazovni sadržaji – od kvantiteta ka kvalitetu
Tradicionalni obrazovni sistem bazira se na pamćenju velike količine apstraktnih informacija, koje učenici ne mogu da povežu sa svakodnevnim životom zbog čega ih brzo zaboravljaju. Koja je uloga insistiranja na kvantitetu u društvu koje svakodnevno donosi more novih činjenica i naučnih saznanja?
Jasno je da traženje od dece da uče informacije koje su bile relevantne pre dvadeset i više godina, ne samo da nepovoljno utiče na njihovu motivaciju, već i nema posebnog smisla. Obrazovni sadržaji koji učenike mogu pripremiti za budućnost treba da budu relevantni, koncizni i u skladu sa naučno-tehnološkim razvojem.
Zahvaljujući dostupnosti informacija na internetu, mladi ljudi lako mogu doći do detaljnijih saznanja o bilo kojoj temi, međutim zadatak škole je da ih nauči kako da u moru informacija prepoznaju onu kvalitetnu.
Stoga, obrazovni sistem koji priprema za budućnost ne temelji se na kvantitetu, već teži da učenike nauči kako da pronađu adekvatnu literaturu, te da na osnovu pročitanog izvedu prave zaključke. Sposobnost kritičkog razmišljanja, izvan okvira, kao i mogućnost da se primenom relevantnog naučnog metoda izdvoje bitne od nebitnih informacija, preduslov su uspešnog snalaženja sa nepoznatim izazovima koji mlade čekaju u budućnosti.
Škola koja priprema za budućnost
Na osnovu svega navedenog, možemo zaključiti da tradicionalni obrazovni sistem treba prilagoditi naučno-tehnološkom i društvenom razvoju za kojim zaostaje. Samo savremeno obrazovanje, koje ide u korak sa promenama, može odgovoriti na zahteve budućnosti.
Iako nije moguće tačno predvideti kako će izgledati tržište budućnosti, te koji će poslovi biti traženi, činjenica je da će to biti oni koje roboti ne mogu da ispune. Prema tome, škola koja učenike priprema za budućnost treba da razvija zdrav razum i kritičko mišljenje, a upravo to je misija gimnazije Tvrđava.
