Formiranje roditeljskih očekivanja
Roditeljska očekivanja školskog postignuća se prema pomenutom istraživanju (Zuković, S., Slijepčević, S., Kapunović, R., 2017) formiraju na osnovu tri faktora:
- očekivanih sposobnosti i afiniteta deteta
- dosadašnjih rezultata
- lične zamisli roditelja o uspehu deteta
Najmerodavniji faktor roditeljskih očekivanja svakako je na osnovu ličnih sposobnosti i afiniteta deteta. Ovo podrazumeva da su roditelji u stanju da realno procene mogućnosti, interesovanja i aspiracije svoje dece, te da na temelju toga formiraju očekivanja. Ohrabrujuć je podatak da je čak 69% ispitanih roditelja učenika osnovnih škola istaklo da je upravo ovaj faktor presudan u formiranju njihovih očekivanja.
Iako drugi faktor, dosadašnji uspeh deteta, često predstavlja osnovu formiranja roditeljskih očekivanja, on ne mora uvek biti tačan. Naime, deca često u jednom periodu imaju određeno postignuće zahvaljujući povoljnim kontekstualnim činiocima, ali promenom konteksta može doći do menjanja postignuća deteta, pa na osnovu uvažavanja samo ovog faktora roditelji mogu formirati preniska ili previsoka očekivanja.
Oko 9% roditelja koji su učestvovali u istraživanju formiraju svoja očekivanja na osnovu lične ideje o tome šta dete treba da postigne. Ovo je uglavnom vođeno težnjom da dete treba da ima bolji život od samih roditelja, da ostvari ono što oni nisu uspeli ili više od onoga što oni imaju. Jasno je da roditeljska očekivanja ne bi smela da se zasnivaju na ovom poslednjem faktoru, jer ne uvažavaju lične želje, mogućnosti i inetersovanja dece.
Što više faktora roditelji uvaže prilikom formiranja svojih očekivanja, ona će biti realnija, te će dati više benefita za dete. Nerealna očekivanja, bilo da su previsoka ili preniska, negativno utiču na motivaciju i celokupan razvoj deteta.
Kako roditelji iskazuju svoja očekivanja
Način iskazivanja očekivanja zavisi od vaspitnih stilova koje roditelji primenjuju, tipa njihove ličnosti I odnosa sa detetom. Roditelji koji primenjuju autoritativan vaspitni stil trudiće se da motivišu svoje dete, da koriste adekvatne pedagoške pristupe kako bi im ukazali na značaj školskog postignuća. Na primer, ako budeš imao bolje ocene u srednjoj školi, imaš veću šansu da upišeš fakultet koji želiš.
Sa druge strane, previše popustljivi roditelji uglavnom će ukazivati deci na svoja očekivanja, ali bez insistiranja. Potencijalno će koristiti spoljašnje nagrade da ih motivišu da ostvare bolji školski uspeh. Ukoliko dete ne ostvari očekivani uspeh ovaki roditelji će uglavnom odustajati od svojih zahteva.
Strogi roditelji, koji primenjuju autoritaran vaspitni stil od dece zahtevaju da ispune njihova očekivanja, što često može imati kontraproduktivan efekat. Deca u ovim uslovima obično imaju strah da ne naljute roditelje, koji ih blokira tokom učenja i testiranja, što može izazvati negativan odnos prema školi. Na neuspeh deteta ovakvi roditelji obično reaguju restriktivnim merama, kaznama i oduzimanjem ličnih stvari.
Više o ovoj temi pročitajte u tekstu Koji ste tip roditelja.
Povezanost nivoa obrazovanja roditelja i uspeha dece
Istraživanja pokazuju da postoje značajne statističke razlike u očekivanjima roditelja u zavisnosti od njihovog nivoa obrazovanja. Roditelji sa višim nivoom obrazovanja imaju visoka očekivanja od svoje dece i jasno ih iskazuju (18%), dok se roditelji koji imaju niži stepen obrazovanja i ne trude da deci ukažu na svoja očekivanja (82%). Oko 69% roditelja sa višim obrazovanjem smatra da su njihova očekivanja realna i da ih sa lakoćom mogu postići. Sa druge strane, svi roditelji koji smatraju da su njihova očekivanja previsoka te da ih njihova deca teško mogu ispuniti u potpunosti – pripadaju grupi roditelja koji imaju niži nivo obrazovanja.
Kada je reč o načinima na koji roditelji reaguju na (ne)uspeh učenika primetno je da na primer, kažnjavanje, snižavanje očekivanja i odustajanje od očekivanog u većoj meri primenjuju roditelji sa nižim nivoom obrazovanja, dok roditelji sa višim nivoom obrazovanja u većoj meri koriste podržavajuće strategije (pohvale i nagrade) kako bi motivisali dete za postizanje školskog uspeha.
Rezultati ranijih istraživanja (Erceg, 2014) pokazala su da roditelji koji imaju niži stepen obrazovanja pokazuju viši nivo negativnog samopoštovanja, te manje očekuju i od svoje dece. S druge strane, roditelji koji su imaju viši nivo obrazovanja i viši nivo pozitivnog samopoštovanja imaju i viša akademska očekivanja od dece.
Studije koje su se bavile praćenjem “roditeljskih ulaganja” – vremena, energije i materijalnih sredstava, potvrđuju da roditelji koji imaju viši nivo obrazovanja, imaju izraženija ulaganja u obrazovanje svoje dece, jer su svesni da to donosi pogodnosti, kao što su, viši nivo novčanih primanja, bolji položaj u društvu, veća količina slobodnog vremena i slično.
Roditeljska očekivanja – kontrola ili podsticaj dece?
Roditeljska očekivanja deca često doživljavaju kao kontrolu, umesto kao podsticaj da osiguraju svoju profesionalnu budućnost. Sa druge strane, oko 47% roditelja koji su učestvovali u pomenutom istraživanju smatra da njihova očekivanja pozitivno utiču na postignuće dece, te da nisu kontrola, već način da pokažu deci da veruju u njih, da ih motivišu i povećaju njihovo samopouzdanje. Naravno, ovo je slučaj ukoliko roditelji primenjuju adekvatan pedagoški pristup, u suprotnom očekivanja roditelja mogu predstavljati opterećenje i pritisak za dete.
Neretko se dešava da roditelji postavljaju previsoka ili preniska, tj. neadekvatna očekivanja, što se negativno odražava ne samo na postignuće deteta u školi, već na celokupnu ličnost. Zato je veoma bitno da roditeljska očekivanja budu usklađena sa detetovim sposobnostima, interesovanjima i potencijalima.
Kroz kontinuiranu komunikaciju sa učenicima i njihovim roditeljima, stručni kadar privatne gimnazije Tvrđava teži da pronađe idealan sklad između očekivanja roditelja i mogućnosti, interesovanja i sposobnosti dece. Zahvaljujući inovativnim obrazovnim pristupima, naši nastavnici podstiču svakog pojedinačnog učenika, neguju njegova specifična interesovanja i talente, zbog čega dete samo pokazuje volju za učenjem, napretkom i preuzima odgovornost za vlastiti razvoj.
Literatura
Erceg, M. (2014). Uloga obrazovnih aspiracija i očekivanja te ponašanja roditelja u objašnjenju perfekcionizma njihove dece. Zadar: Sveučilište u Zadru, Odjel za psihologiju.
