Šta je socijalna inteligencija?
Socijalna inteligencija je sposobnost osobe da komunicira i razvija odnose sa drugima zasnovane na empatiji i asertivnosti. Teoriju socijalne inteligencije prvi put je izneo psiholog Edvard Torndajk 1920. godine. Razumevanje osećanja drugih ljudi, shvatanje pravila i normi, kao i sposobnost promišljenog postupanja su osnovne odlike socijalne inteligencije. Sa vaspitno-obrazovnog aspekta veoma je važno da znamo da socijalna inteligencija nije urođena, već se adekvatnim delovanjem može učiti i razvijati.
Karakteristike socijalno inteligentnih ljudi
Socijalnu inteligenciju karakterišu osobine koje olakšavaju uspostavljanje komunikacije i osiguravaju kvalitetne interakcije sa drugim ljudima. Pogledajte neke od njih.
1. Sposobnost razumevanja drugih
Empatija ili sposobnost da razumemo osećanja i postupke druge osobe, da se stavimo na njeno mesto i da se poistovetimo je preduslov uspešne komunikacije. Čest uzrok problema u odnosima sa drugim ljudima, prijateljima, porodicom ili nastavnicima su upravo nesporazumi. Nerazumevanje i konflikti uglavnom nastaju iz nemogućnosti deteta da prepozna osećanja drugih, da posmatra stvari iz tuđeg ugla i da postupa u skladu sa pravilima. Podsticanjem socijalne inteligencije ovaj oblik egocentrizma se smanjuje, dete uči da kontroliše i odloži svoje potrebe, što omogućava kvalitetnu komunikaciju.
2. Aktivno slušanje
Sposobnost da saslušaju drugu osobu i da uvaže tuđe mišljenje je druga važna karakteristika socijalno inteligentnih ljudi. Kroz aktivno slušanje drugih, deca učestvuju u dijalogu i povezuju se sa svojim sagovornicima.
3. Asertivna komunikacija
Postoje tri tipa komunikacije: pasivna, agresivna i asertivna. U zavisnosti od uzrasta, zrelosti i drugih faktora deca koriste sva tri. Pasivna komunikacija odlikuje se povlačenjem pred drugima i nesposobnošću deteta da se zauzme za sebe, što je praćeno niskim samopouzdanjem, nezadovoljstvom i negativnom slikom o sebi. Agresivna komunikacija je ona u kojoj dete teži da ostvari svoje zamisli i potrebe bez obzira na osećanja drugih. Oba ova oblika komunikacije govore o nedostatku socijalne inteligencije. Asertivna komunikacija je balans između prethodna dva tipa, te ćemo njenim razvojem vaspitati dete koje je spremno da argumentovano iznese svoje mišljenje, vodeći računa o osećanjima i potrebama drugih ljudi.
4. Poznavanje i poštovanje društvenih normi
Sposobnost dece da razumeju i prihvate pravila je važan korak u njihovom razvoju. Poštovanjem pravila deca razvijaju samodisciplinu, sposobnost da odlože zadovoljenje svojih potreba i da funkcionišu u određenoj grupi. Postavljanjem pravila podstičemo socijalnu inteligenciju kod dece i pripremamo ih za snalaženje u realnom svetu. Pored toga, pravila uspostavljaju strukturu u detetovom životu i daju mu smernice za društveno prihvatljivo ponašanje. Na ovaj način razvija se odgovornost i spremnost deteta da preuzme posledice za svoje postupke, što je važna odlika zrelosti.
5. Samosvest
Još jedna karakteristika socijalne inteligencije koja doprinosi razvoju zdrave i uspešne ličnosti je samosvest. Sposobnost deteta da osvesti svoje vrline i mane, da prihvati kada nije u pravu, da razume svoja osećanja i da ih izrazi na adekvatan način značajno govori o njegovoj socijalnoj zrelosti. Sigurno je da deca i mladi koji nisu u stanju da realno sagledaju sebe, koji uvek i po svaku cenu moraju biti u pravu, neće biti rado prihvaćeni u društvu i veoma teško će zasnivati kvalitetne odnose sa drugima.
6. Samokontrola
Socijalno inteligente osobe sposobne su da kontrolišu svoje nagone, da odlože potrebe i postupaju u skladu sa zahtevima specifične situacije. Deca koja imaju razvijenu samokontrolu su veoma odgovorna, samostalna i ne zahtevaju stalni roditeljski nadzor. Oni poštuju dogovore, pravila i druge ljude čak i ukoliko ih niko ne gleda.
Uloga škole u podsticanju socijalne inteligencije
Škola je prva društvena grupa kojoj dete pripada nakon porodice. Za razliku od atmosfere kod kuće, u školi postoje jasno definisana pravila ponašanja, društvene uloge i očekivanja. Polaskom u školu dete počinje da širi svoj krug poznanstava, da upoznaje drugu decu različitih uzrasta i da svoje ponašanje prilagođava grupi. Za razliku od porodičnog, školski život je struktuiran, te će se dete samo dolaskom u ustanovu socijalizovati. U školi deca se suočavaju sa brojnim izazovima koji im pomažu da postanu samostalni, odgovorni i promišljeni. Jasna školska struktura decu uči da odlažu svoje potrebe, da kontrolišu svoje emocije i iskažu svoje mišljenje na prilagođen način.
Kroz školske aktivnosti mladi se uče timskom radu i razvijaju veštine komunikacije u grupi. Zbog toga je veoma važno da nastavnici neguju različite oblike rada na času, da podstiču pozitivnu klimu u učionici, toleranciju i međusobno uvažavanje.
Pored direktnog i usmerenog rada na razvoju socijalne inteligencije, ona se razvija kroz posmatranje drugih. Deca uče po modelu, gledajući nastavnike, starije učenike ili vršnjake. Ovo znači da nastavnici moraju biti dosledni i da ista pravila treba da važe za sve. Ako nekim učenicima dozvoljavaju da prekrše pravila, ili i sami to rade, ne mogu očekivati da deca budu disciplinovana.
Stoga, uloga škole je da pored kognitivnog razvoja podstiče socijalnu zrelost dece i da ih pripremi da budu aktivni i odgovorni članovi društvene zajednice.
Socijalna inteligencija i porodica
Socijalizacija deteta počinje u porodici. Roditelji su prve osobe sa kojom deca komuniciraju, grade odnose i od kojih uče kako da se ponašaju. Prema tome, uloga porodice u razvoju socijalno inteligentne osobe je od neprocenjivog značaja.
U porodici deca najviše uče po modelu. Oni usvajaju obrasce ponašanja roditelja. Ukoliko su roditelji agresivni u komunikaciji, ne poštuju mišljenja drugih ili potpuno suprotno, deca će preuzeti takvo ponašanje. Zbog toga je važno da roditelji i sami kontrolišu svoje emocije, jasno izražavaju svoje mišljenje, pokazuju empatiju i uvažavaju druge ljude.
Nadalje, porodična pravila i postojanje jasne podele obaveza, razvija svest deteta o socijalnim normama, samostalnost i odgovornost. Sve što dete nauči u porodičnim odnosima kasnije će preneti u odnose sa drugim ljudima. Ukoliko je naviklo da uvek dobije ono što želi, očekivaće da svi budu podređeni ispunjenju njegovih želja. Ako je naviklo da ga niko ne pita za mišljenje, neće preuzimati inicijativu ni u drugim grupama, biće povučeno i teško će iznositi svoje mišljenje glasno. Prema tome, vaspitni stilovi i celokopna porodična klima značajno utiču na razvoj socijalne inteligencije.
Razvoju socijalno inteligentnog deteta pogoduje autoritativni vaspitni stil koji podrazumeva određenu kontrolu i jasne zahteve, ali sa druge strane nudi toplinu, uvažava dečje potrebe i ohrabruje samostalnost. Ovakvi roditelji ostaju otvoreni za mišljenje deteta, uz asertivnu komunikaciju i racionalnu diskusiju.
Za kraj: socijalno inteligentno dete
Jasno postavljanje pravila i granica, razumevanje, ljubav, poštovanje i strpljenje neophodni su za razvoj socijalno inteligentnog deteta. Jačanje veština socijalne inteligencije tokom odrastanja pomaže detetu da se suoči sa brojnim životnim situacijama, da razvije kvalitetne odnose sa drugima, ali i da izraste u zdravu i stabilnu ličnost. Kroz različita iskustva i aktivnosti, sa vršnjacima, nastavnicima i roditeljima deca razvijaju osećaj pripadnosti određenoj grupi, uočavaju važnost podrške, uče kako da razrešavaju konflikte, što im omogućava da izgrade vlastiti identitet, te da preuzmu nove uloge i odgovornosti.
Gimnazija Tvrđava svojim učenicima obezbeđuje zdravu i inspirativnu sredinu u kojoj se neguje tolerancija, zajedništvo, lepo ponašanje i moralni kodeks. Primenom najsavremenijih oblika rada kod dece podstičemo razvoj socijalnih veština, sposobnosti za timski rad i javnu prezentaciju. Jačanjem kritičkog mišljenja, učenici se osposobljavaju za realno promišljanje društvenih normi i postupaka, što je važna odlika socijalno inteligentnog delovanja.
