Kako se određuje opšti uspeh?
Opšti uspeh učenika osnovne i srednje škole prema Zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, utvrđuje se na kraju prvog i drugog polugodišta na osnovu aritmetičke sredine zaključnih, brojčanih ocena iz nastavnih predmeta, i ocene iz vladanja i iskazuje se kao: odličan, vrlo dobar, dobar, dovoljan i nedovoljan. Pritom, odličan uspeh ima učenik koji je ostvario prosečnu ocenu najmanje 4,5; vrlo dobar između 3,5 i 4,49; dobar uspeh od 2,5 do 3,49, i dovoljan ako ima srednju ocenu do 2,49. Prema tome, odličan uspeh ostvariće i učenik sa srednjom ocenom 4,5 i onaj sa 5,00 itd.
Zaključne ocene predstavljaju rezultat svih ocena i celokupnog angažovanja učenika tokom određenog kvalifikacionog perioda. Broj ocena na osnovu kojih se izvodi zaključna, određuje se na osnovu ukupnog fonda časova određenog predmeta. Zaključnu ocenu na predlog predmetnog nastavnika usvaja odeljenjsko veće.
Neretko se dešava da odeljenjsko veće uprkos objektivnoj predloženoj oceni nastavnika, izglasa višu ocenu ukoliko se učenik nalazi na prelazu dva opšta uspeha (između vrlo dobrog i odličnog). Ova praksa „poklanjanja“ zaključnih ocena zarad boljeg opšteg uspeha, izjednačava učenike, te i pored razlika u trudu, razvijenim veštinama i kompetencijama, imaju istu zaključnu ocenu.
Ocena kao mera stečenog znanja
Zaključna ocena iz jednog nastavnog predmeta trebalo bi da pored rezultata ostvarenih na testovima i kontrolnim zadacima sadrži celokupno angažovanje, trud i odnos učenika prema ispunjavanju obaveza određenog predmeta.
U našoj školskoj praksi ocene se često svode na odgovor na postavljeno pitanje, te se daju u zavisnosti od pokazanog znanja učenika. Međutim, ukoliko uzmemo ocenu kao jedinu meru stepena razvijenosti kompetencija i usvojenih znanja učenika, veoma je važno da prilikom ispitivanja uvažimo njihova trenutna stanja, te da nam kriterijum bude prethodno postignuće konkretnog deteta umesto prosečnog. Odnosno, da bi opšti uspeh bio objektivan pokazatelj napredovanja pojedinog deteta, prilikom ocenjivanja moramo poći od individualnih razlika između dece.
Pored toga, učenicima moramo ponuditi raznovrsne metode i načine evaluacije njihovog rada, od usmenih i pismenih ispitivanja, referata, izrade projekata do angažovanja deteta tokom nastave.
Stoga, ocena može biti mera usvojenog znanja, samo ukoliko uključuje sve faktore koji mogu uticati na proces usvajanja gradiva i kasnijeg iskazivanja naučenog.
Opšti uspeh - pokazatelj zrelosti deteta
Ocena nije samo mera znanja, već i stepena zrelosti deteta, odnosno njegovog odnosa prema ispunjavanju svojih obaveza. Prema tome, dobar opšti uspeh učenika znači da dete ima izgrađene radne navike, da prihvata odgovornosti i na vreme ispunjava svoje školske zadatke.
Učenje pored intelektualnih sposobnosti, zahteva volju, motivaciju za rad i samostalnost. Dete koje ostvaruje prestižne rezultate u školi zasigurno ima visok nivo samodiscipline, kontrole i refleksije sopstvenog ponašanja.
Kako dobijanje odlične ocene nužno uključuje adekvatnu interakciju sa drugim akterima obrazovnog procesa, nastavnikom i vršnjacima, deca koja ostvaruju dobre rezultate u školi trebalo bi da imaju razvijene komunikativne sposobnosti i samokontrolu.
Opšti uspeh učenika kao evaluacija rada nastavnika
Opšti uspeh učenika često se posmatra i kao uspeh nastavnika, te ukoliko jedno odeljenje ima izuzetno postignuće prikazano kroz opšti uspeh iz određenog predmeta, smatra se da je predmetni nastavnik veoma uspešno obavio svoj posao. Prema tome, opšti uspeh učenika nije samo pokazatelj njegovog napredovanja, već i ekspertize nastavnika da učeniku pomogne da ostvari propisane standarde.
Uspeh učenika iz određenog nastavnog predmeta je najbolja povratna informacija nastavniku kada je u pitanju kvalitet njegovog rada. Na primer, ukoliko većina učenika u odeljenju na testu dobije jedinicu, ili odbija da ispunjava školske obaveze, nastavnik bi trebalo da preispita svoje metode rada, da proba da ih prilagodi ili promeni.
Svakako, opšti uspeh razreda nastavniku može biti način samoevaluacije, na osnovu kog uviđa eventualne propuste u svom radu, osvetljava slabe i jake strane svog načina predavanja, te da unapređuje njegov kvalitet. Međutim, kod vrednovanja rada nastavnika kroz opšti uspeh učenika moramo biti oprezni, jer ta ocena nije nužno objektivna i na nju utiču brojni drugi faktori.
U našoj školskoj praksi neretko se dešava da nastavnici „poklanjaju“ ocene učenicima, kako bi imali što bolji opšti prosek odeljenja i tako ostvarili priznanje svog rada, što je jedan od negativnih efekata usmerenosti na ocene u našem obrazovnom sistemu.
Opšti uspeh kao preduslov profesionalne budućnosti učenika
Usmerenost na opšti uspeh u našem obrazovnom sistemu uslovljena je i činjenicom da bodovi koje dete stekne preko uspeha u školi određuju tok njegovog daljeg školovanja. Naime, broj bodova koji se računaju na osnovu zaključnih ocena, zajedno sa kvalifikacionim ispitom su osnovni kriterijumi pri rangiranju učenika u srednje škole i na fakultete.
Ovo stvara dodatni pritisak deci, ali i roditeljima, jer ukoliko „ne sakupe“ dovoljan broj bodova tokom školovanja, to može uticati na njihovu profesionalnu budućnost. Stoga, možemo se zapitati da li deca treba da nose toliki teret u svom školskom rancu? Možda bi nastavno gradivo zvučalo zanimljivije i privlačnije da ga deca ne slušaju pod pritiskom ocene koju treba da dobiju.
Problematika opšteg uspeha
Osnovni problem usmerenosti na opšti uspeh ogleda se u svođenju učenja na krajnje kvantitativne rezultate, dok sam proces sticanja i kvaliteta usvojenog znanja gubi vrednost. Ukoliko se škola svede na „borbu za ocene“ učenici će biti spoljašnje motivisani, te umesto da uče da bi znali, učiće zbog ocene.
Na ovaj način, ne samo da će znanje koje stiču biti kratkotrajno, već je pitanje da li će ga uopšte i biti. Odnosno, ako je cilj visoka ocena, deca će turditi da se što bolje snađu da bi to ostvarili. Stoga, ne samo da se postavlja pitanje smisla ocenjivanja i kvaliteta usvojenog znanja, već su upitne i životne vrednosti koje deca razvijaju.
Opšti uspeh ne uvažava individualne razlike između dece, tako na primer isti krajnji uspeh mogu imati učenik sa ocenom 2 i ocenom 4 iz matematike. Pored toga, kriterijumi ocenjivanja kao takvi, prilagođeni su prosečnom učeniku, pri čemu su zanemareni oni koji su iznad ili ispod tog proseka.
Još jedan problem opšteg uspeha je što ne pravi razlike između pojedinih škola. Ovo je posebno važno prilikom rangiranja učenika na fakultete, jer će isti broj bodova imati učenik iz srednje poljoprivredne, medicinske škole ili gimnazije, bez obzira na razlike u nastavnom planu i programu ovih škola.
Na primer, učenik iz srednje poljoprivredne škole, koji nikada nije imao nastavni predmet Filozofija, može imati prednost pri upisu na Filozofski fakultet u odnosu na učenika iz gimnazije, jer ima veći broj bodova stečenih prema opštem uspehu. Isto tako, učenik sa višim opštim prosekom može pre upisati Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u odnosu na dete koje se bavi sportom, ali ima slabiji školski uspeh.
Opšti uspeh kao trenutni orijentir učeniku i nastavniku
Usmerenost na ocenu kao krajnji cilj, ugrožava kvalitet samog procesa učenja, jer se učenici u želji da imaju što bolji uspeh neretko služe drugim načinima da dobiju što višu ocenu. Ne smemo zaboraviti da ako kao cilj postavimo što višu ocenu, učenici i nastavnici će težiti da je ostvare na sve moguće načine. Postavljanem ocene u centra obrazovnog procesa decu učimo da je bitno „snaći se“ što uključuje i prepisivanje, moljenje za ocene, te istinski kvalitet njihovog znanja, kompetencija i pravih životnih vrednosti padaju u drugi plan.
Stoga, u našem obrazovnom sistemu nije upitan sistem ocenjivanja, već odnos koji nastavnici i učenici imaju prema njemu. Kvalitetna evaluacija je neophodna u svakom radu, međutim ne kao krajnji cilj, već kao svojevrsni orijentir o stepenu napredovanja i kvalitetu rada, s ciljem unapređenja procesa učenja.
Misija gimnazije Tvrđava je da kod svojih učenika razvije zdrav odnos prema učenju, pri čemu će se boriti da saznaju više, umesto da im ocena ukaže koliko zaista znaju. Kroz različite metode samoevaluacije deca će naučiti da vrednuju vlastiti rad, da napreduju svojim tempom u skladu sa vlastitim, a ne mogućnostima proseka.
