Problemi tradicionalnog obrazovnog sistema o kojima se retko priča su:
Zatvorenost i nedostatak fleksibilnosti obrazovnog sistema
Tradicionalni obrazovni sistem teško se prilagođava promenama savremenog društva. Generacija Z rodila se u društvu koje ima internet, računar i mobilni telefon, što zahteva jedan nov, dinamičniji pristup obrazovanju. Tradicionalni obrazovni sistem je veoma zatvoren i spor u prihvatanju novih tehnologija i metoda učenja. Ovaj problem može dovesti do nedostatka interesovanja i motivacije kod dece. Takođe, nedostatak prilagodljivosti može rezultirati razdvajanjem škole od iskustva učenika u stvarnom životu. Ako škole ne prihvataju promene, može se desiti da učenici izađu iz obrazovnog sistema bez relevantnih veština potrebnih za uspeh u savremenom svetu.
Zastareli kurikulumi i oprema
Još jedan problem koji ide pod ruku sa nefleksibilnim sistemom je zastarelost nastavnih planova i programa pojedinih predmeta. Nastavni planovi i programi tradicionalnog sistema često su zasnovani na informacijama koje više nisu relevantne ili koje ne prate trenutne trendove i promene u određenim oblastima. Na primer, kurikulumi iz oblasti Informatike koji ne uzimaju u obzir najnovija istraživanja, tehnološke inovacije ili aktuelne društvene trendove mogu rezultirati neadekvatnom pripremom učenika.
Pored toga, državne škole često nemaju neophodnu opremu na kojoj bi deca mogla da steknu praktična iskustva. Na primer, ukoliko školski računari ne podržavaju moderne programe ili alate koji su neophodni za efikasno učenje programiranja ili rad na savremenim aplikacijama, deca se mogu suočiti sa ograničenjima u sticanju praktičnih veština u ovoj oblasti.
Zanamarivanje individualnih karakteristika učenika
Tradicionalni obrazovni sistem prilagođava se prosečnom učeniku, bez obzira za predznanja, sposobnosti, specifične talente i stilove učenja dece. To znači da se svakom detetu pristupa na isti način, čime se onemogućava individualni napredak. Ako uzmemo u obzir da je broj učenika u odeljenjima državnih škola trideset ili više, jasno je da je teško posvetiti se svakom detetu posebno. Prilagođavanje nastavnog časa prosečnom učeniku dovodi do stagnacije za decu koja su naprednija ili one koji ne mogu da prate nastavni plan.
Moderni obrazovni sistemi insistiraju na adaptivnom učenju, odnosno na nastavi koja odgovara na obrazovne potrebe svakog učenika, dajući mu jedinstvene resurse, metode sticanja znanja i povratne informacije, tačno u vreme i na način koji mu odgovara. U gimnaziji Tvrđava se prilikom kreiranja odeljenja vodi se računa da svi učenici imaju približna predznanja i sposobnosti, a zatim se način poučavanja, predavanja i testiranja prilagođava svakom pojedinačnom detetu. Ovo omogućava da svaki učenik ostvaruje postavljene obrazovne ciljeve svojim tempom, učeći na način koji mu najviše odgovara.
Suvišna administracija koja se radi “pro forma”
Kada pomislite na pedagoško-psihološku službu u državnim školama da li je i vaša prva asocijacija mala kancelarija puna gomile papira, dokumenata i formulara za popunjavanje? Tradicionalni sistemi funkcionišu po principu papira koje “treba imati”. Moderni obrazovni sistemi teže funkcionalnosti i praktičnosti, zbog čega se manuelni administrativni rad automatizuje, tako da nastavnici, pedagozi i psiholozi mogu što više da se bave decom. Ove škole koriste različite alate i digitalizuju administrativne zadatke, kako bi vreme posvetili unapređenju vaspitanja i obrazovanja, umesto popunjavanju knjiga.
Pasivan i jednoličan pristup učenju i poučavanju
Stariji nastavnici se teško odriču “ex cathedra” modela predavanja koji podrazumeva pasivnu ulogu učenika u nastavi. Mnogi nastavnici se ne pripremaju za časove, već iz generacije u generaciju “predaju gradivo” na jednoličan način. Ovakav pristup podrazumeva da učenik na času sedi i sluša, a temelji se na učenju činjenica napamet umesto podsticanja kritičkog razmišljanja i kreativnosti.
Nedostatak praktične primene znanja
Nepovezanost onoga što se uči u školi da realnim životnim situacijama dovodi do problema primene naučenog u praksi. Učenici znanje stiču samo iz knjiga, dok se sa praksom prvi put susreću prilikom zapošljavanja ili u završnim godinama stručnih škola. Takođe, jednolična predavanja ometaju razvoj veština poput rešavanja problema, timskog rada i komunikacije, što značajno ograničava spremnost učenika za radno okruženje i primenu znanja u praksi.
Preopterećenost učenika
Učenici danas imaju veliki broj aktivnosti kako u školi, tako i van nje. Previše školskih zadataka, projekata, testova, takmičenja i vannastavnih obaveza mogu dovesti do zamora i stresa kod učenika. Pored toga, u tradicionalnim sistemima često se insistira na pamćenju velike količine informacija napamet umesto na razumevanju i primeni koncepte, što stvara dodatni pritisak. Ovo može izazvati osećaj preplavljenosti kod dece, što dovodi do bržeg zaboravljanja i slabijeg razumevanja gradiva.
Mentalno zdravlje dece
U tradicionalnom obrazovnom sistemu briga o mentalnom zdravlju učenika je zapostavljena. Veliki broj problema sa kojima se deca svakodnevno suočavaju pripisuje se “razvojnom dobu”. Očekivanja koja se deci nameću, vršnjačko nasilje, porodični i drugi problemi mogu dovesti do osećaja nesigurnosti, usamljenosti, anksioznosti ili depresije. Nažalost, u velikim školama se dešava da ovakvi problemi dece budu nezapaženi od strane stručnjaka i da profesionalna podrška izostane.
Nasuprot tome, u modernim sistemima insistira se na redovnom praćenju svakog pojedničanog učenika, na grupnim i individualnim razgovorima, kako bi se osiguralo da deca imaju adekvatnu podršku i resurse za prevazilaženje teškoća i očuvanje mentalnog zdravlja.
Neadekvatne mere bezbednosti
Nedostatak nadzora, adekvatnih protokola za hitne slučajeve i zaštitu škole od potencijalnih opasnosti su neki od problema sa kojim se suočava tradicionalno obrazovanje. U velikim školama veoma je teško ispratiti dnevni protok ljudi. Ako na to dodamo i nedostatak dežurnog osoblja i sigurnosnih sistema, jasno je zašto održavanje bezbednosti predstavlja izazov. Uspostavljanje adekvatnih mera bezbednosti trebalo bi da bude prioritet svake institucije vaspitanja i obrazovanja.
Nedovoljna uključenost roditelja
U tradicionalnom obrazovnom sistemu uključenost roditelja u aktivnosti škole je minimalna. Roditelji često i ne poznaju nastavnike svoje dece i pedagoško-psihološko osoblje škole, a sa razrednim starešinom komuniciraju tokom roditeljskih sastanaka. Van ovih grupnih poseta, roditelji dolaze u školu samo po pozivu, ukoliko postoji problem u vladanju ili uspehu deteta.
Zbog ovog problema roditelji često nisu upoznati sa napretkom i izazovima sa kojima se njihova deca suočavaju u školi, a nastavnici nisu obavešteni o problemima dece kod kuće.
Odvajanje vaspitanja i obrazovanja
Sigurno ste čuli “vaspitanje se nosi iz kuće”? Prebacivanje odgovornosti za vaspitanje na porodicu i za obrazovanje na školu je još jedan čest problem u tradicionalnom obrazovanju. Treba imati na umu da škola nije samo mesto za sticanje znanja, već je i važna vaspitna institucija koja kroz saradnju sa roditeljima treba da stvori optimalne uslove za emocionalni, socijalni, moralni i intelektualni razvoj.
Problemi tradicionalnog obrazovnog sistema - Za kraj
Kako bi se prevazišli pomenuti problemi tradicionalnog obrazovnog sistema potrebno je da se škole prilagođavaju izmenjenim društvenim zahtevima i potrebama novih generacija. Primena savremenih obrazovnih pristupa, kontinuirano profesionalno usavršavanje nastavnika i modernizacija školske opreme mogu rešiti neke od ovih problema. Takođe, preporučuje se smanjenje broja učenika u odeljenjima kako bi nastavnik mogao da upozna svako dete i pruži mu najadekvatniju pomoć u učenju. Zapošljavanje kompetentnog stručnog kadra i dežurnog osoblja trebalo bi da bude prioritet za unapređenje bezbednosti i mentalnog zdravlja dece.
Moderni obrazovni sistemi, poput gimnazije Tvrđava nastali su u želji da se prevaziđu pomenuti problemi tradicionalnog školstva i da se novim generacijama obezbedi siguran i uspešan razvoj. Pročitajte više o načinu rada u srednjoj školi Tvrđava.
